Najčešći i najskuplji problem sa ogradama ne nastaje zbog materijala ni zbog izvođenja, nego zbog toga što je ograda postavljena na pogrešnom mestu. Vlasnici često polaze od stare žice, od reda drveća, od nekog davno postavljenog kolca ili od onoga što je komšija rekao da je granica, a sve to je u praksi vrlo često pomereno u odnosu na stvarno stanje u katastru. Kada se ograda jednom betonira, njeno pomeranje znači rušenje temelja i ponovno izvođenje, pa se greška od pola metra pretvara u trošak koji je veći od cene same ograde. Zbog toga se pre bilo kakvog kopanja granica parcele obeležava, i to od strane geodete, koji na terenu postavlja tačke prema podacima iz katastra, a vlasnik dobija dokument o tome. Taj korak košta malo, traje kratko i eliminiše najveći deo svih kasnijih sporova, jer se posle njega ne raspravlja o tome gde je međa nego se gradi po obeleženom. Kod parcela koje se nikada nisu razgraničavale, a naročito kod nasleđenih placeva, ovaj korak je praktično obavezan.
U našem pravnom sistemu postoji jasno polazište za ograde između dve parcele, dakle ako se ograda nalazi na samoj granici i služi obema stranama, ona se u pravilu smatra zajedničkom, a to sa sobom nosi i podelu troškova izgradnje i održavanja između suseda. Iz toga proizlazi vrlo praktična posledica, jer se ograda koja stoji tačno na međi ne postavlja bez saglasnosti suseda, dok ograda koja se u celosti nalazi na sopstvenoj parceli, dakle koja je pomerena u dvorište za širinu temelja, ostaje isključivo vlasništvo onoga ko ju je podigao. Zbog toga u praksi postoje dve varijante koje se biraju svesno, dakle zajednička ograda po dogovoru i podeljenom trošku, ili sopstvena ograda uvučena u sopstvenu parcelu bez potrebe za saglasnošću. Kada je odnos sa susedom dobar, prva varijanta je jeftinija i logičnija, a kada odnos nije najbolji ili kada sused ne želi da učestvuje, druga varijanta rešava sve. Bitno je samo da se odluka donese svesno i pre početka radova, a ne posle njih.
Usmeni dogovor između dobrih komšija deluje sasvim dovoljno i najčešće to i jeste, sve dok se ne promeni vlasnik jedne od parcela. Tada novi vlasnik ne zna šta je dogovoreno, ne oseća se obaveznim prema tuđem dogovoru i vrlo lako se otvori pitanje ko je platio, čije je i gde tačno stoji. Zbog toga je kratak pisani dogovor sa datumom, potpisima i skicom najjeftinije osiguranje koje postoji, i ne mora biti sastavljen kod advokata da bi imao vrednost kao dokaz o postignutom sporazumu. U tom dokumentu se navodi gde ograda stoji u odnosu na obeleženu među, kolika je visina, kako se dele troškovi izgradnje i kako će se u budućnosti deliti troškovi popravke. Uz to se prilažu fotografije stanja pre radova, jer se posle nekoliko godina niko ne seća kako je izgledala stara ograda i šta je zatečeno na terenu. Ovaj korak traje pola sata, a rešava rasprave koje ume da traju godinama.
Ovde ne postoji jedan broj koji važi za celu zemlju, jer visinu i izgled ograde uređuju urbanistički uslovi opštine, a oni se razlikuju od mesta do mesta i od zone do zone. Ono što je zajedničko skoro svim propisima jeste da se razlikuju ograda prema ulici i ograda prema susedu, i da su pravila prema ulici po pravilu stroža, jer utiču na izgled naselja i na preglednost u saobraćaju. Kod ograda prema ulici se često propisuje da puni deo bude niži, a da se iznad njega ide sa providnim delom, dok se prema susedu obično dozvoljava veća visina, uz uslov da se ne narušava osunčanost susedne parcele. Zbog toga se pre naručivanja ograde proverava šta je za konkretnu lokaciju propisano, i to u odeljenju za urbanizam opštine ili kroz važeći plan za tu zonu, jer se time izbegava situacija u kojoj se već postavljena ograda mora skraćivati. Ta provera je besplatna i traje jedan odlazak, a informacija koja se dobije određuje i model ograde i ukupnu cenu.
Odgovor zavisi od toga šta se tačno gradi i gde, pa se i ovde ide na proveru umesto na pretpostavku. U velikom broju slučajeva ograda oko parcele spada u radove za koje nije potrebna klasična građevinska dozvola, ali to ne znači da je ograda potpuno izvan svake procedure, jer se za pojedine slučajeve traži odgovarajuće odobrenje ili se ograda mora izvesti u skladu sa uslovima iz plana. Situacija se dodatno razlikuje kod parcela uz javni put, kod ograda koje izlaze na regulacionu liniju, kod zaštićenih zona i kod objekata u izgradnji. Praktičan pristup koji uvek radi jeste da se pre naručivanja materijala postavi jedno pitanje u opštini, dakle šta je za tu katastarsku parcelu dozvoljeno po visini i po tipu i da li je potreban ikakav papir. Sa tim odgovorom se dalje ide mirno, jer se zna i šta se sme i koliko visoko, a izvođač tada radi po tačno definisanim uslovima umesto po pretpostavci.
Ovo je detalj koji se najčešće previdi, a ima direktne posledice po bezbednost. Puna i visoka ograda koja ide sve do same kapije ili do izlaza za automobil stvara mrtav ugao, pa vozač pri izlasku iz dvorišta ne vidi ni pešake ni vozila koja nailaze, a ni oni ne vide njega. Zbog toga se u praksi ugao uz kolski ulaz snižava ili se izvodi providnim delom, čime se dobija pregledan trougao koji omogućava bezbedan izlazak. Isto pravilo važi i na uglovima parcela koje se nalaze na raskrsnici, gde visoka ograda smanjuje preglednost cele raskrsnice. Ovo nije samo pitanje propisa nego i pitanje zdravog razuma, jer se u naseljima sa mnogo dece upravo na tim mestima dešavaju najneprijatnije situacije. Kod projektovanja ograde ova zona se planira unapred, a ne rešava naknadno rušenjem jednog polja.
Ograda nije samo pregrada nego i prepreka za vodu, i ako se to ne uzme u obzir, ona može promeniti način na koji se voda kreće po terenu. Puna betonska ograda postavljena poprečno na pad terena ume da zaustavi površinsku vodu i da je zadrži sa jedne strane, pa se posle svake veće kiše na jednoj parceli stvara bara koje ranije nije bilo. Zbog toga se kod terena u nagibu predviđa prolaz za vodu, dakle drenaža uz ogradu ili odgovarajući razmak u donjoj zoni, tako da voda ima kuda da ode. Isto važi i za oluke i za sve što se sliva sa krova, jer se voda ne sme usmeravati na susednu parcelu. Ovo je jedna od najčešćih tema sporova između komšija i skoro uvek je posledica toga što se o vodi razmišljalo tek posle postavljanja ograde. Ako se pitanje reši u fazi planiranja, rešenje je jednostavno i jeftino, dok naknadno prokopavanje uz gotovu ogradu nije ni jedno ni drugo.
Vidljivi deo ograde je jedno, a temelj je drugo, i upravo temelj je onaj deo koji u praksi pređe na tuđu parcelu. Temeljna stopa je uvek šira od stuba, pa ako se stub postavi tačno na obeleženu među, deo betona neizbežno ulazi sa jedne i sa druge strane. Zbog toga se kod ograde koja se radi kao sopstvena, dakle bez saglasnosti suseda, cela konstrukcija zajedno sa temeljem pomera u sopstvenu parcelu, i to za dovoljnu meru, obično nekoliko desetina centimetara. Kod zajedničke ograde se dogovorom prihvata da temelj bude na obe strane, i to se takođe upisuje u dogovor. Ovo je detalj koji laik ne vidi, a koji kasnije bude osnov za osporavanje, jer je moguće da se vizuelno ograda nalazi na svom mestu, dok je temelj prešao granicu. Iskusan izvođač ovo pita pre nego što uzme ašov, i to je dobar znak.
Kada se planira zamena postojeće ograde, čest je scenario da se stara ograda prvo poruši, pa se tek onda kreće u dogovaranje i naručivanje. To je loš redosled iz nekoliko razloga. Prvi je da rušenjem nestaje jedini fizički trag o tome gde je ograda stajala, pa ako dođe do neslaganja, više nema na šta da se pozovete. Drugi je da parcela ostaje otvorena, što je pitanje bezbednosti, naročito ako ima dece ili kućnih ljubimaca. Treći je da između rušenja i postavljanja često prođe više vremena nego što se planiralo, jer se čeka izvođač, materijal ili lepo vreme. Zbog toga se pravi red poštuje, dakle prvo obeležavanje međe, pa dogovor, pa provera uslova i naručivanje, i tek onda rušenje, a stara ograda se skida neposredno pre nego što nova kreće. Uz to se pre rušenja obavezno fotografiše postojeće stanje, sa svih strana i sa vidljivim orijentirima.
Retko koja parcela je savršeno ravna, a nagib menja i izgled i način izvođenja ograde. Postoje dva pristupa i oba su ispravna. Prvi je kaskadni, gde svako polje ostaje vodoravno, a ograda se spušta u stepenicama prateći teren, i to je rešenje koje daje uredan i pravilan izgled. Drugi je kosi, gde polja prate liniju terena, i on je pogodniji kod blagih i ujednačenih padova. Ono što je zajedničko za oba jeste da se kod nagiba temelji dublje i pažljivije izvode, jer voda na kosom terenu radi svoj posao i sa vremenom ispira zemlju oko stubova. Bitno je i da se unapred zna gde počinje i gde se završava svaka kaskada, jer se od toga zavisi broj polja i konačna količina materijala. Kod izraženih nagiba se ponekad kombinuje potporni deo u donjoj zoni sa ogradom iznad, i to se planira zajedno sa izvođačem pre nego što se napravi bilo kakva kalkulacija.
Da bi ponuda bila realna, potrebno je nekoliko podataka koje vlasnik može sam da pripremi. Prvo, ukupna dužina ograde, merena po stranama parcele, dakle koliko metara ide prema ulici, koliko prema svakom susedu i koliko prema zadnjoj strani. Drugo, željena visina po svakoj strani, jer se ona često razlikuje. Treće, broj i položaj otvora, dakle gde ide pešačka kapija, a gde kolska, i kolika je njihova širina. Četvrto, kakav je teren, dakle da li je ravan ili u nagibu i kakvo je tlo, jer glinovito i vlažno tlo traži drugačiji temelj od peskovitog. Peto, kakav je pristup mehanizaciji i da li kamion može da priđe, jer se od toga zavisi način dopreme materijala. Kada su ovi podaci poznati, ponuda je precizna iz prvog puta, a razlike u ceni između izvođača postaju uporedive, jer se zna da svi računaju isto.
Ako se cela priča svede na praktičnu listu, ona izgleda ovako. Prvo se obeleži međa uz geodetu i pribavi se dokument o tome. Drugo, proveri se u opštini šta je za tu lokaciju dozvoljeno po visini i tipu ograde i da li je potrebna bilo kakva saglasnost. Treće, razgovara se sa susedom i dogovor se stavlja na papir, uz skicu i fotografije. Četvrto, planira se odvod vode i preglednost uz kolski ulaz. Peto, mere se dužine i visine po stranama i utvrđuje se položaj kapija. Šesto, bira se model i traži ponuda, uz jasno definisano da li temelj ide na među ili u sopstvenu parcelu. Sedmo, tek tada se ruši staro i počinju radovi. Kada se ide ovim redom, ograda se postavlja jednom i stoji decenijama, a odnos sa susedom ostaje onakav kakav je bio i pre nego što je prvi ašov ušao u zemlju.
