Betonska ograda spada u rešenja sa najmanje posla kroz godine, jer ne trune kao drvo, ne rđa kao metal i ne traži farbanje svake sezone. To ipak ne znači da je potpuno nezavisna od uslova u kojima stoji, jer beton je materijal koji u sebi ima sitne pore i koji upija određenu količinu vlage. Ta vlaga sama po sebi ne šteti, ali otvara vrata za tri stvari koje se vremenom vide, dakle za razvoj algi i mahovine na senovitoj strani, za izlazak soli iz betona na površinu i za dejstvo mraza kod površina koje su stalno zasićene vodom. Sve tri pojave su više estetske nego konstruktivne prirode i sve tri se jednostavno kontrolišu, pod uslovom da se zna šta se radi i čime. Zbog toga se održavanje betonske ograde svodi na kratak pregled jednom godišnje i na pranje po potrebi, uz jedan zaštitni tretman koji se ponavlja na nekoliko godina i koji drastično smanjuje sav ostali posao.
Zelenkasta ili tamna prevlaka koja se s vremenom pojavi na ogradi nije prljavština nego živi organizmi, dakle alge, a kasnije i mahovina i lišajevi. Njima su za razvoj potrebni vlaga, senka i površina koja zadržava vodu, i upravo zato se ta pojava skoro uvek prvo primeti na severnoj strani ograde, na delovima ispod krošnji drveća i u zonama gde uz ogradu raste visoka trava koja sprečava sušenje. Uz to, donji deo ograde je uvek najizloženiji, jer se tu skuplja voda koja se sliva i prska sa tla, pa se zelena zona po pravilu širi odozdo naviše. Ovo nije znak lošeg kvaliteta betona nego posledica mikroklime na tom mestu, i to se najbolje vidi kada ista ograda na osunčanoj strani ostane potpuno čista, dok je na senovitoj već posle dve godine zelena. Zbog toga se prevencija svodi na jednostavne poteze, dakle na održavanje niske trave uz ogradu, na kresanje grana koje stalno drže senku i vlagu i na obezbeđivanje da voda uz ogradu ne stoji.
Postupak je jednostavan i najbolje se radi po suvom i oblačnom vremenu. Prvo se suvom četkom skine ono što se lako odvaja, dakle sloj mahovine i naslage koje se lome, jer se time smanjuje količina posla u sledećem koraku. Zatim se na površinu nanosi sredstvo namenjeno uklanjanju algi i mahovine sa mineralnih podloga, ili razblažen rastvor sredstva na bazi hlora, i ostavlja se da deluje onoliko koliko piše na pakovanju, jer hemija radi vremenom, a ne trljanjem. Posle delovanja se površina očisti mekom ili srednje tvrdom četkom i temeljno ispere vodom, uvek odozgo nadole. Ono što se ne radi je grebanje žičanom četkom i upotreba abrazivnih sredstava, jer se time skida gornji, najgušći sloj betona i otvaraju se pore, pa se posle toga alge vraćaju brže nego pre. Ako uz ogradu ima biljaka do kojih dopire sredstvo, one se prethodno pokriju i posle se zaliju čistom vodom.
Perač pod pritiskom je najbrži način da se ograda očisti i zbog toga se najčešće koristi, ali je istovremeno i najčešći uzrok trajnog oštećenja izgleda. Ako se mlaz približi previše i ako se koristi uska mlaznica, voda pod pritiskom skida gornji cementni sloj i otkriva agregat, pa površina posle sušenja izgleda hrapavo, svetlije i neujednačeno. Ta promena se ne može vratiti. Zbog toga se radi sa razumnim pritiskom, sa lepezastom mlaznicom i sa rastojanjem od najmanje dvadesetak do tridesetak centimetara, uz ujednačeno kretanje, bez zadržavanja na jednom mestu. Prvo se uvek proba na skrivenom delu, na primer sa zadnje strane najnižeg polja, pa se tek onda ide po celoj površini. Kod ograda sa reljefnom šarom se dodatno pazi, jer se u udubljenjima pritisak koncentriše. U velikom broju slučajeva je kombinacija sredstva i četke bolji izbor od jakog pritiska, jer daje isti rezultat bez rizika.
Beličasta prevlaka koja se javi na novom betonu, najčešće u prvim mesecima, naziva se iscvetavanje soli i nastaje tako što vlaga iz unutrašnjosti izlazi ka površini i sa sobom iznosi rastvorene mineralne soli, koje ostaju kada voda ispari. Ta pojava izgleda kao da je nešto pošlo naopako, ali je potpuno normalna i ne utiče na čvrstoću ni na trajnost elementa. Najizraženija je posle vlažnih i hladnih perioda i kod elemenata koji su bili izloženi kiši pre nego što su se do kraja osušili. U velikom broju slučajeva se sama povlači tokom prve godine, jer je kiša postepeno spere. Ako smeta, uklanja se suvom četkom, a kod tvrdokornijih naslaga blagim sredstvom namenjenim za tu svrhu, uz obavezno ispiranje. Ono što se ne preporučuje je upotreba jakih kiselina, jer one nagrizaju samu površinu betona i ostavljaju mat i neujednačene zone koje posle znatno više smetaju od belog traga.
Sitne, površinske i tanke pukotine se na betonskim elementima javljaju i one najčešće nisu razlog za brigu, jer su posledica skupljanja materijala i temperaturnih promena. Ono što traži pažnju su pukotine koje se šire, koje idu kroz ceo presek elementa, koje se javljaju uvek na istom mestu duž cele ograde ili kod kojih se dve strane pukotine ne poklapaju, dakle kada je jedan deo pomeren u odnosu na drugi. Takve pukotine skoro uvek govore o temelju, a ne o samom elementu, dakle o sleganju tla, o nedovoljnoj dubini temelja ili o vodi koja ispira zemlju oko stuba. Isto važi i za stub koji se vidno naginje. U tim slučajevima nema smisla krpiti vidljivi deo, jer će se problem vratiti, nego se prvo utvrđuje šta se dešava ispod. Manja oštećenja, kao što su odlomljeni uglovi i udubljenja od udara, sanira se reparaturnim malterom za beton uz prethodno vlaženje podloge, i takva popravka se posle premazivanja praktično ne primećuje.
Sve što se na ogradi dešava kroz godine najviše zavisi od onoga što se ne vidi. Temelj koji je izveden na dovoljnoj dubini, ispod zone u kojoj zemlja zimi mrzne, ostaje stabilan i pri najvećim promenama vremena, dok plitak temelj pri smrzavanju i otapanju tla radi gore dole i to se posle vidi kao naginjanje i pukotine. Uz to je bitno i da se oko ograde ne zadržava voda, pa se izbegava zatrpavanje donje zone zemljom iznad predviđenog nivoa i sadnja biljaka koje traže obilno zalivanje uz samu ogradu. Poseban rizik dolazi od drveća, jer korenje odraslog stabla ume da podigne i pomeri temelj, i zbog toga se prilikom sadnje računa na razdaljinu koja odgovara vrsti drveta u zrelom dobu. Kod ograda uz saobraćajnice se zimi pazi i na so za odmrzavanje, jer se ona sa puta prska na donji deo ograde i vremenom pojačava razaranje površine.
Najveći deo problema sa betonom potiče od vode koja ulazi u pore, pa se logično najviše postiže time što se ta voda spreči da uđe. Za to postoje bezbojni impregnati koji ne prave film na površini nego prodiru u nju i menjaju njeno ponašanje, tako da voda počne da se skuplja u kapi i sliva umesto da se upija. Efekat je višestruk, jer se smanjuje vlaženje, usporava razvoj algi i mahovine, smanjuje se dejstvo mraza i površina ostaje čistija. Bitno je da se koristi paropropustan preparat, dakle onaj koji dozvoljava da vlaga iz unutrašnjosti izlazi napolje, jer premaz koji zatvara površinu potpuno stvara suprotan efekat, zadržava vlagu unutra i s vremenom se ljušti. Tretman se izvodi na čistoj i suvoj površini, po suvom vremenu i van jakog sunca, a ponavlja se na nekoliko godina, u zavisnosti od proizvoda i izloženosti. Za većinu ograda je to jedan popodnevni posao koji uštedi godine ribanja.
Farbanje betonske ograde je legitiman izbor i najčešće se radi zbog izgleda, dakle radi usklađivanja sa fasadom ili radi osvežavanja starije ograde. Ono što je ključno jeste izbor boje, jer se koriste fasadne boje namenjene mineralnim podlogama, dakle paropropusne akrilne ili silikatne, a ne obične boje za metal i drvo, koje zatvaraju površinu i posle nekoliko sezona počnu da se ljušte. Postupak podrazumeva temeljno pranje i sušenje podloge, uklanjanje algi i mahovine, sanaciju oštećenja i nanošenje odgovarajuće podloge, a tek onda dva sloja boje. Bitno je razumeti i posledicu te odluke, jer ograda koja je jednom ofarbana kasnije traži obnavljanje premaza, obično na nekoliko godina, dok ograda ostavljena u prirodnoj boji betona ne traži ništa osim povremenog pranja. Zbog toga se odluka donosi svesno, dakle bira se između minimalnog održavanja i željenog izgleda, a ne slučajno.
Puzavice uz ogradu izgledaju lepo i mnogi ih namerno sade, ali vredi znati šta one donose. Gusta vegetacija na betonu trajno zadržava vlagu uz površinu, pa se ispod nje ubrzano razvijaju alge i mahovina, a kod nekih vrsta se korenčići hvataju za površinu i pri skidanju otkidaju gornji sloj. Ako se puzavica ipak želi, praktično rešenje je da se postavi na zasebnu potkonstrukciju sa razmakom od nekoliko centimetara od ograde, čime se dobija i izgled i strujanje vazduha iza biljke. Sa donje strane je najvažnija sitnica održavanje trave, jer visoka trava uz ogradu drži vlagu i sprečava sušenje. Uz to, kod košenja trimerom se pazi na donju zonu, jer najlonska nit pri stalnom udaranju u beton oštećuje površinu, pa se uz ogradu najčešće ostavlja uska staza od šljunka, betonska ivičnjaka ili niskog rastinja, čime se i taj problem rešava trajno.
Pregled traje petnaest minuta i najbolje se radi u proleće, kada se vidi šta je zima ostavila. Prvo se prođe cela dužina i pogleda da li se neki stub naginje u odnosu na ostale, jer se to najlakše uočava gledanjem duž linije ograde iz jednog kraja. Zatim se proveri donja zona, dakle da li se negde nakupila zemlja iznad predviđenog nivoa i da li ima mesta gde stalno stoji voda. Zatim se pogledaju spojevi i oslonci polja u stubovima, a kod ograda sa kapijama se proveravaju šarke, brave i vijci, jer se oni najbrže habaju i najlakše popravljaju dok su još ispravni. Na kraju se zabeleži gde su se pojavile zelene naslage i da li ima novih oštećenja. Na osnovu tog pregleda planira se da li je potrebno pranje te godine i da li je došlo vreme za obnovu zaštitnog premaza.
Ako se sve svede na jednu rečenicu, ona glasi da betonska ograda praktično nema šta da propadne, ali ima kako da izgubi izgled, a izgled je i razlog zbog koga je najveći broj ljudi i bira. Pranje jednom u nekoliko godina, zaštitni tretman u istom ritmu, uredna donja zona bez zadržavanja vode i pravovremena sanacija sitnih oštećenja čine da ograda posle petnaest godina izgleda kao posle pete. Sve to zajedno traje nekoliko sati na svakih nekoliko godina i košta neuporedivo manje od bilo kakve kasnije intervencije. Uz to, dobro održavana ograda ostavlja i drugačiji utisak o celom objektu, jer je ograda prvo što se vidi sa ulice, pre kuće i pre dvorišta. Zbog toga se održavanje ne posmatra kao trošak nego kao produžetak onoga što je već uloženo u postavljanje.
